Džabe mi što imam krov nad glavom, tri obroka dnevno, pa čak i internet mogu da priuštim. Džabe što me to čini delom "povlašćenog" stanovništva. Kada se sve ostalo u mom životu već dve decenije raspada, kada svaki dan moram da gutam nepodnošljiv bol sa osmehom, da se sakrivam kad plačem...bar jednom, samo jednom da mogu da priuštim sebi da se požalim da mi je teško, makar anonimno, makar strancima. Žao mi je što sam slaba...i sramota me je što i sada plačem, ali bar niko ne vidi.
Kad' sam bila mlađa, pokušavala sam da otkrijem da li majci i meni srce kuca u isto vrijeme, i dan danas nisam to otkrila :)
Nisam nikad zadovoljan sobom, uvek mislim da sam mogao bolje...
Više verujem u ružne stvari koje neko kaže za mene, nego lepe.
Sinoć legnem sa devojkom da spavam, kad provalim njoj u mraku svetle nokti... Neki za*eban lak, ali dobar trip.
Nema mi većeg meraka već kad dođem s posla, napravim kafu, skinem se u gaće, zapalim cigaru i bacim se na krevet. Nakon svih sranja što sam prošla u životu, zbog ovog momenta kažem sebi, život je lijep.
Kupio tata novi auto, i dao mi ključeve da ga provozam. Izašli smo na auto-put i sad ćale krenuo da me loži kao: "Šta ga voziš kao neki penzioner, stisni ga malo po gasu, nov je ovo auto može brzo da ide". I tako ja krenem da ga gazim, išao sam negde oko 180-200 km/h. Posle kratkog vremena rekao mi je da stanem desno. Kad sam stao, povukao mi je ručnu i rekao "Samo jedna moja rečenica te je nagovorila da vozis tooliko brzo, a šta bi se desilo da si sa društvom i da oni krenu da te pale da voziš tako brzo. I izađi iz kola da se zamenimo". Zamenili smo se, otišli kući, i dobrih godinu dana mi nije davao kola. Zato sad, i ako mi neko kaže da ubrzam, setim se njegovih reči, i hvala mu na tome.
Uvek imam plan b,c.. u slučaju da nešto krene po zlu. Al kad krene dobro totalno se izgubim i ne znam šta ću..
Kada sam imala 5 godina, mesec dana sam bila u bolnici zato što me je drugaroca naterala da skačem u šahtu i tražim nindža kornjače dok je ona bila Ejpril O Nil. Sada imam 22 godine i kad god vidim šahtu, zaobilazim je na 100 metara.
Danas kad sam rekla koleginici sa kojom radim u pekari da odlazim jer sam dobila konačno posao u struci, plakala je kao malo dete.