I dan danas kupujem Burago autiće iako imam 23 godine. Pošto me sramota, uvijek kažem da mi upakuju kao poklon. :)
Први поклон који је мама добила за рођендан од брата и мене била је коцка за супу и чоколадица "Животињско царство", коју је брат отворио и пола појео, јер није могао да ишчека да се мама врати са посла. :D
Kada imam ispit, nikada ne idem liftom kada izlazim iz zgrade, strah me je da ću da se zaglavim i zakasnim.
Kad sam bio klinac mislio sad da glumci nauče ceo film napamet pa tek onda glume :)
Moja baba uvek govori za decu i prasiće da su ružni kada misli da su slatki da ih "ne urekne". I tako jednom kad su kumovi dobili bebu mi smo išli kod njih i ja kad sam je videla, rekla sam "jao sto je ružna", mama me je uštinula da niko ne vidi, tada sam se proderala pred kumovima i svim ostalim gostima "mama što me štipaš". I danas prepričava kako ju je bilo sramota.
Ljuljam se sve dok ne zaspim. Legnem na bok i ljuljam/ klackam se levo-desno. Tako me je majka uspavljivala kao malu. Imam 21.
Svi kažu da je prijateljstvo u troje nemoguće. I sama sam se uverila u to jer sam kroz osnovnu večito bila u takvim grupicama i osam godina sam provela plačući. Na kraju sam ostala samo ja sa jednom drugaricom. Mislile smo da nikad nećemo da se sprijateljimo sa još nekim, jer su nas sve ženske osobe povredile, samo smo nas dve uvek ostale zajedno. Dođe gimnazija i tamo počnemo da komuniciramo sa drugim devojkama i vremenom se združimo sa dosta njih, ali sa jednom posebno. Od tad smo nas tri nerazdvojne. Volim ih podjednako i između nas uopšte nema podvajanja. Ona se nekad plaši da je ona treća i višak jer je kasnije počela da se druži sa nama ali nije tako, niti smo joj ikad dale razloga da misli tako nešto.Sad završavamo gimnaziju i nas tri smo i dalje kao jedno. Postoje još predobrih drugarica pored ali samo su njih dve moji prijatelji. Zahvaljujući njima sam se uverila da je ipak prijateljstvo u troje moguće, jeste retkost ali ako ga gradiš bez ljubomore, laži, ogovaranja, ipak može da uspe.
Mrzim kad pišem nešto, npr. u školi, i nema mesta za poslednju rečenicu na listu, pa moram da 'načnem' sledeći, samo za tu jednu rečenicu, onda mi nekako bude prazan list... jedva čekam da se dopiše nešto...
Koliko mi je neobično da posle svih turskih i indijskih serija, na TV-u naiđem na špansku seriju. Dođe mi kao odmor za uši slušati nešto što kao "razumem" i bez gledanja...
Uvijek kad čitam malo duži tekst, prekrijem rukom kraj jer mi oko preznatiželjno.