Ne podnosim tvrdoglave ljude. Znam one koji bi poginuli, ugrozili tuđu bezbijednost i tuđe živote samo da istjeraju svoje, čisto da ne bude da nije po njihovom. Kao da imam posla sa razmaženom dječurlijom a ne odraslim ljudima kojima niko nikad nije rekao: NE! Uništavaju i otežavaju živote normalnim ljudima.
Smatram uspehom to što ne ostavljam ružne komentare po netu i ne pratim do detalja nečiji život, a onda to komentarišem s drugima.
Zensko sam i izgledam solidno. Danas u teretani vidim savršenu devojku..zgodna, ima i zadnjicu i grudi koliko treba, lepu dugu kosu, lepo lice bez šminke i zelne oči..pa pomislim kako neki ljudi mogu imati toliko sreće u životu. I nije prvi put da vidim takvu devojku u teretani.
Hvala čoveku koji mi je sinoć na ulazu u park rekao da u parku ima pasa koji napadaju ljude i da budem oprezna. Vratio mi je nadu da dobri ljudi još uvek postoje.
Možda je ovo glupa tema, ali u poslednje vreme se osećam ranjivo i emotivno reagujem na neke stvari. Uskoro ću diplomirati i to mi mnogo znači jer nemam mnogo prijatelja, a ni moja najbolja drugarica ih nema. Pozvala sam je da dođe na moju odbranu, ali rekla je da ne može jer je otišla na odmor na deset dana, u grad koji je udaljen dva sata od našeg.
U dubini duše sam se nadala da će doći makar na par sati. Možda sam sebična, ali osećala sam da mi je to potrebno. Pitam se da li preterujem – možda je diplomski samo formalnost i zašto bi neko prekidao odmor koji je dugo čekao zbog toga? Ali mene je jako zabolelo. Osećam se pomalo usamljeno i tužno.
Da li ja to gledam previše emotivno?
Muškarac sam. Poražavajuća mi je činjenica da su me uvek više cenile i trudile se oko mene, one prema kojima sam se lošije ponašao, od onih do kojih mi je stvarno bilo stalo. Te oko kojih sam se stvarno trudio shvatile su šta su imale tek kada je bilo kasno. Ne znam zašto je to tako, ali debilno je.
Želela bi da je moguće da samo dođem kod komšije i kažem mu da mi radi šta želi. Psihički me izludelo, stalno da ga viđam u donjem vešu i bez majice kad radi. Želim da ga dodirnem celim telom.
Jedna devojka koju sam najviše voleo je zbog bolesti rano napustila ovaj svet. Dugo sam patio za njom, ali sam uspeo nekako da izguram. Druga devojka me prevarila i raskinuli smo ali kratka veza je bila pa me nije toliko pogodilo. Sa trećom devojkom sam isplanirao život, imali smo 5 godina prelepe veze, i ona me toliko jadno prevarila, i toliko sam pogubljen ostao, da ne znam gde udaram. Ne patim za njom, ali svaki potez nakon toga mi je pogrešan, i svestan sam toga, a ne mogu to da promenim. Nemam snage da se upravim. Imam 27 godina, i vratio sam se svim porocima koje sam kao mlađi sa 20, 21 i 22 godine imao.. Da ne nabrajam sve porodične gubitke koje sam doživeo u tom periodu. Sam sam u ovom svetu, nemam apsolutno nikog svog, osim nekoliko havera, ali svako ima svoje brige i obaveze. Ne vidim izlaz iz ovog lavirinta tuge, a znam kako dobru dušu i čisto srce imam, živim za neki lepši svet i u ovaj današnji nikako ne mogu da se uklopim, pogotovo nakon svega što sam prošao.
Pitanje za parove koji su imali krizu u braku.
Da li ste uspjleli da je prebrodite i kako? Suprug kaže da nije siguran u emocije (odaljili smo se godinama, deca, karijere...)
Ja bih sve dala da uspemo ponovi, ali plašim se kada se jednom ohladiš da nema povratka... Značio bi mi primer dobre prakse.
Bivši dečko s kojim odavno nisam u vezi i koji već ima novu djevojku me i dalje drži na Instagramu. Nikad me nije obrisao, čak me pozdravi kad se sretnemo.
A on je taj koji me ostavio i odmah nakon mene ušao u vezu s njom.
Zanima me – ima li to ikakvog smisla? Zašto bi neko to radio?