Ceo život sam odrastala kao buda, gojazna osoba. Svi su me ismevali i govorili mi da sam ružna kao neku vrstu zajebancije. Vremenom, kako sam odrastala, shvatila sam i sama da ne izgledam lepo i već sa 14 godina sam bila na striktnoj dijeti, nisam jela slatkiše, ugljene hidrate i držala sam se autofagije i smršala sa 88 na 64 kilograma, međutim, nisam se osećala zadovoljnom iako je to bila težina skoro idealna za moju visinu. Krenula sam da se izgladnjujem i spala na 50 kilograma, a ljudi su mi govorili da savršeno izgledam. Skapala sam održavajući ih, svakim danom podočnjaci su mi bili sve veći, sve sam manje jela i odbijala da pijem vodu, “da mi se me bi taložila”. Svakim danom psihički sam bila sve gore, a nisam si priznavala. Najbolji drug me je nagovorio da tražim pomoć i priznala sam nakon godinu lečenja da to nije normalno i da sam anoreksična. Prijala mi je pažnja, kada me ljudi pitaju kako sam toliko mršava i kako to održavam, iako sam znala da si dovodim do fizičke propasti.
Bivša devojka mi se poverila dok smo bili zajedno da ju je pre više od 10 godina silovao i ucenjivao slikama (nije mu slala, već je on nju slikao) tadašnji dečko. Iako nismo više zajedno, i prošlo je godinu dana otkako mi je rekla za to, i dalje ne prođe dan da ne mislim o tome. Toliki bes osećam i teško mi je da skrenem misli. Znam ko je i gde živi, ali i kad bih uradio nešto to bi najviše njoj upropastilo život. Nikome nije rekla osim meni, i najveći strah joj je da se sazna jer ne želi da je ljudi gledaju na taj način. Ona je sad dobro, ne obazire se na prošlost, ima i novog dečka i živi život punim plućima. Ja nekako stojim u mestu i ne znam šta da radim. Nemam mir.
Bukovski je rekao "Nema veće praznine nego kad ti neko uđe u život, oživi te i onda ode." I nijedan citat me nije toliko pogodio. Verujem da ću zvučati patetično i ne znam da li se nekome od vas slično dogodilo, ali osećaj ništavila koji ostaje nakon što vam neko probudi dušu i ode je neverovatan i na trenutke neizdrživ. Život i dalje teče naravno, ali kako nastaviti dalje kao ljuštura onoga što ste na trenutke bili s tom osobom i mogli da budete tek. Uz sve probleme i nedaće koje život nosi sa sobom, kako tu žal za nečim neostvarenim da zanemarim, strahujem da će me to mučiti do kraja života i da nikad više neću biti cela.
U startu smo se momak i ja složili da želimo ozbiljnu vezu. Tek posle par meseci mi je rekao za svoj plan da želi da upiše master u inostranstvu. Nastavimo vezu, jer će se za godinu dana vratiti u Srbiju. Rekoh ok, možemo to da preguramo. Situacija se promeni, nakon mesec dana je našao posao tamo i rešio da ostane kada završi master. Na kraju se složimo da je možda bolje da probamo tamo. Iako sam imala dobar posao i generalno dobar život u Srbiji krenem da učim češki u želji da tamo nađem posao i da konačno započnemo zajednicki život. Činilo mi se da je vredan toga. Bilo mi je preteško. Pored redovnog posla, zdravstvenih problema, društva i porodice još sam i novi jezik intenzivno učila. Našla sam posao i preselila se. Teško mi je, pucaju me stres i anksioznost, jer je potpuno novo okruženje i stvarno sam umorna od svega. Momak iako sve to vidi naglašava kako je spreman za ulogu oca i muža. Imam osećaj da želi sebi obezbedi zonu komfora, dok se ja raspadam sa detetom i obavezama.
Kažu pare kvare čovjeka. Kada smo se upoznali dečko je imao nešto bolju plaću od prosjeka, ništa posebno ali nije morao gledati na svaki cent. Prije godinu dana dobio je posao sa 3x većom plaćom i od tad jedino što je napravio je zamijenio 20 godina star auto sa 10 godina starim. I dalje sve ostalo isto radi kao i prije.
Ne znam šta se dešava sa ljudima, sve manje onih koji se kreću i pešače, samo automibili za najmanju relaciju...
Osjećam se kao najveći debil što ne znam kako investirati novac, što nisam počela istraživati o tome prije pola života, što nisam uložila u kriptovalute, ili u bilo šta najzad. Osjećam se promašeno, kao da sam finansijski protraćila život.
Plašim se da ne gušim devojku. Non-stop je ljubim, grlim, mazim i gnjavim. Mogao bih tako ceo dan. Znam da sam dosadan, ali šta ću kad je mnogo volim. Ona mi nikad nije rekla ništa, ali opet nisam siguran.
Skrolam neki dan iz dosade gluposti i stalno nailazim na shopingholičare. Alo ekipa, zakažite termin kod psihoterapeuta. Te krpice će zavišiti na nekoj divljoj deponiji, podzemnoj vodi. Ali najgore od svega što to predstavljate kao normalnu stvar. Jeb*te đubre ostavljate budućim pokolenjima, pijemo plastiku, jedemo plastiku. Kuda ide ovaj svet?