Imam završen fakultet, ali u srednjoj školi nisam pročitao ni jednu lektiru iako sam pokušavao. Sad sam sa 30 godina odlučio pročitati sve što sam "propustio". Zanima me radnja, opis likova, pouka i psihologija međuljudskih odnosa. Isto tako, puno puta mi se desi da ne znam dovršiti rečenicu ili da mi fali riječ. Počinjem sa prvom lektirom iz prvog razreda srednje- August Šenoa: Zlatarovo zlato. Osjećam se prelijepo.
Udala sam se za osobu koja nema svoj stan, nema auto, radi bukvalno sve i svašta samo da meni obezbedi lep život. Sada tražim i ja posao, pa da malo po malo krenemo da gradimo sve, mic po mic <3
I da, presrećna sam!
Imam ponudu za vezu sa divnom devojkom, ali me fizički ne privlači. Jako me nervira što sam površan u tom smislu jer je devojka stvarno na mestu, ali jednostavno me ne radi. Gledam je kao drugaricu ne mogu imati sex sa njom. Stalno mi se nabacuje na poslu, baš se glupo osećam jer vidim da joj se jako sviđam a ja kulijana.
Imam 29 godina, zaposlen sam, ali još uvek živim sa roditeljima zato što su oni stava da nema potrebe da "bacam pare" na iznajmljivanje stana i da treba da se preselim tek kad budem osnovao porodicu. Odlučio sam da okrenem list jer ne mogu više ovako, koliko god ih ja voleo kao roditelje i koliko god se slagao sa njima, želim da se osamostalim. Ako treba štedeću svaki dinar od plate samo da se odselim i započnem novi život.
Mojim roditeljima je danas 30 i neka godišnjica braka. Nisam im čestitala. Trebalo je da se razvedu pre bar 20 godina i poštede nas teških trauma. S obzirom na to da nikad nisam videla funkcionalan brak, ni u okolini, ni kod svojih prijatelja, doslovno nikad, radije se neću udavati. Dugotrajni brakovi itekako postoje, svuda su oko vas. Srećni, slabije.
Oženjen sam, dugo godina. Moja žena mi je podarila decu, zajedno smo prošli mnogo toga. Ipak, brak je postao rutina, kao da živim po navici. A onda sam upoznao nju… Nisam to tražio, nisam planirao, ali se desilo. Ona me je podsetila da sam još uvek živ, da mogu da osećam leptiriće u stomaku, da mi srce brže kuca kada je vidim. Sa njom želim da pričam o svemu, da se smejem, da delim ono što više ne delim ni sa kim. Želim je kao prijatelja, ali nije samo to… Želim je da je dotaknem, da osetim njenu blizinu, da je imam makar na tren.
Razdiru me osećanja između porodice i obaveze, i između nje koja je probudila u meni ono za šta sam mislio da je zauvek nestalo. Ona je postala moj nemir, moja slabost, ali i moj beg od svega što me guši. I znam da je rizik, ali teško je odreći se nečega što te podseća da si još uvek čovek, da umeš da voliš, da žudiš.
Iako mi se život raspada, ponosna sam na jednu stvar: u roku od 6 meseci smršala sam 12 kilograma uz trening i ishranu, i dovela kilažu i izgled do savršenstva!!
Obuzme me bes kad vidim koliko neki ljudi zarađuju a to čime se bave ne doprinosi ničemu zapravo ni društvu niti bilo čemu. Neka zanimanja koja bi možda trebala biti samo neki vid zabave i rasterećenja zapravo donose najviše novca. Recimo sportisti koji eto se "igraju loptom" zarade koliko običan čovek ne bi za 3 života svoga. Dal je moguće da onaj što recimo hrani ljude, što leči ljude, što čuva prirodu i životinje, što zida i gradi, onaj što se bavi naukom itd. živi kao crkveni miš i jedva preživljava? Poražava me to.
Upoznali smo se kad sam imao 17. Bila je prva u svemu. Kliknuli smo odmah, kao da se znamo oduvijek. Bili smo zajedno tri godine. U listopadu 2022. zajedno selimo u Njemačku – tražiti bolji život.
Za zimske praznike dolazimo kući u Hrvatsku. I u ta dva tjedna, ne vidimo se ni jednom. Na povratku za Njemačku – tišina. Kad stignemo, kaže mi da se iduće godine vraća doma, da upisuje faks koji je oduvijek htjela. A ja, umjesto da je zagrlim i kažem 'Idem s tobom' – kažem da neću. Samo to.
I s tom jednom rečenicom sam sve slomio. I nju. I sebe.
Danas sam s drugom curom već dvije godine. Zajedno idemo u Švicarsku. Sve izgleda kako bi 'trebalo'. Ali duboko u sebi znam da to nije to. Niti će ikada biti. Jer kad izgubiš nekog tko je bio dom – više nijedno mjesto ne osjećaš kao svoje.
Današnji momci su baš kao mimoze i princezice, evo jučer mi muž imao operaciju zubnog mesa, neku fistulu su mu micali, sad ima šav i treba 8 dana mirovati, ne smije se smijati, bla bla i sad očekuje da ga masiram, da mu kuham hladnu hranu, ovo ono, da skačem okolo, bože koji drama queen, uvijek neke posebne tretmane žele, a kad je nama ženama teško ponašaju se u stilu ko nas j…, e pa sad je njemu tako pa da vidi malo.