Jednom prilikom dok sam bila kod dečka pozvala me je njegova baka da me pita nešto u poverenju. I držeći moj brijač unela mi se u lice i šapnula 'briješ minđžu,a?' Ja sam i dan danas zbunjena.
Ima dana kada jednostavno ne mogu pozdraviti neke ljude....nema neki poseban razlog, jednostavno dođe dan kad nemam snage za "pozdrav" čak ni iz kurtoazije...
Sestra mi je otišla na more, a ja sada nosim samo njene stvari i koristim njene parfeme...
Sve do pre jedno 8-9 godina roditelji su mi se konstantno svađali, a sestra i ja smo bile ona deca koja slušaju sve iza zatvorenih vrata. Jedan dan sam samo ugledala kofere pokraj vrata i shvatila da tata planira da ode. Sve se nekim čudom vratilo u normalu i od tad ne možemo biti srećnija porodica, ali često imam osećaj kao da je to jako uticalo na poprilično hladan odnos koji danas imam sa tatom.
Danas sasvim slučajno saznah neverovatnu istinu. :) Bila sam na rođendanu kod brata od tetke sa svojim roditeljima. Tamo su između ostalih bili i roditelji moje majke i tetke. Pričali smo o nekim stvarima iz njihovog detinjstva (tetkinog i majčinog) i deda mi kaže sledeće: "Tvoja majka je imala 6,7 godina i ja sam je poslao ispred zdrade na kiosk da uplati loto, a ona je za taj novac kupila sebi igračku (automobil), a onda, uveče dok smo pratili izvlačenje shvatim da bismo od sutra živeli 100x lagodnije da nije tog automobila glupog" i da mi je majka bila imalo pametna! :) Al' jbg, otkud je ona znala da je to dobitna kombinacija - umeša se moj otac! :) Ja ne verujem ! :D
Kada koleginica u kancelariji počne da srčeeeee kafu dođe mi da joj nabijem šolju u grlo, a inače sam vrlo smirena osoba...
Na maturi moje osnovne škole obula sam štikle visoke 15cm i pilično dobro sam hodala. Međutim, drug koji je išao sa mnom je bio za glavu niži od mene i sve vreme me je vukao dok smo išli u koloni misleći da ćemo zakasniti. U trenutku kada smo izašli iz škole on me je povukao i meni je štikla upala u rešetku tako da sam iskrivila nogu, ali sam se ispravila i nastavila hodati. Samo nekoliko ljudi je to videlo. Međutim, kada smo dobili video snimak mature seli smo da ga gledamo i na snimku se jasno vidi kako nestajem i zatim se odjednom pojavljujem. Svi su se slatko smejali. Sada kada pričamo o maturi prvo čega se drugarice sete je to. Koji blam.
Obožavam da ujutru kada se istežem da vrištim,i ispuštam krikee...to mi je nešto najlepšee...
Ovo mi već neko vreme leži na duši, ali nikome nisam ispričala.
Oktobar, vratila sam se kući i zatekla majku kako plače. Objasnila mi je da je mom deki, njenom ocu, pronađen tumor i da mu je ostalo najviše tri meseca života, ali to on ne sme da zna .Nisam ništa rekla, samo sam potrčala kod njega kući. Kroz terasu sam videla upaljeno svetlo. Pokucala sam na vrata, bila su zaključana, zatim sam zvonila i lupala i ništa. Plakala sam i mislila o svemu. Istrčala sam iz zgrade i krenula da ga tražim. Trčala sam ka prodavnici u koju je uvek išao. Prolazeći pored parka, slučajno sam bacila pogled u nadi da se odmara. Na klupici ispod svetiljke sedeo je čovek sa štapom i gledao ispred sebe. Lišće je padalo oko njega, a on je sedeo zamišljen na klupici, sam. Ne mogu da vam opišem koliko je sve bilo tužno. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla, plačući, a on se smejao i pričao da ne plačem jer ne umire ili slično. To je bila i biće najtužnija slika za mene u životu. Početkom decembra je umro.
Smišljala sam šta ću da mu odgovorim na poruku kad mi čestita rođendan, a poruku nije ni poslao...