Toliko toga mi leži na duši, a nemam hrabrosti ni s kim to da podijelim...
Spavala sam sa sestrinim bivšim dečkom, ona njega više ne voli ali sigurno bi se razbesnela kad bi saznala. Što je najgore ja sam se zaljubila u njega i znam da je ta ljubav nemoguća.
Pre jedno godinu dana polako sam počeo da se družim sa drugaricom. Oboje smo u tridesetim. Toliko često se čujemo, viđamo i pričamo da smo kao cimeri. Ispričao sam joj sve o sebi, stvari koje ne zna niko, najveće gadosti (kao i ona meni). Nije bilo fizički ništa između nas. Volim je, ali ne da kao sam zaljubljem. Pritom je fizički prelepa. Da li je ovo normalno?
Momci ako vas devojke ne žele i sami ste, niste ni svesni koliko ste srećni. Veza i tako i tako ali brak je jedna velika obaveza, jedna trzavica i cimanje, jedno gubljenje slobode, jedno prepolovljavanje svojih prava, dok nisam imao devojku izgleda da sam bio srećan.
Svekar i svekrva su napravili suprugu i meni kuću u njihovoj ulici, što je po meni u redu jer smo razdvojeni, dok starijem sinu planiraju napraviti kuću u njihovom dvorištu.
Mislim da sam glupa ali s'obzirom da sam imala preteško detinjstvo dobro sam i normalna.
Gledam mukbang jedne Indijke... Ljudi moji, koliko je to gadno. Devojka uopšte ne sažvaće, nego samo trpa u usta koja su već puna hrane. Vidi se i da je debela zbog tolike količine hrane, a onda se neko pita što napadamo debele osobe. Samo pogledate kako jede i sve vam je jasno. Ne znam kako devojka može pojesti toliko slatkog, ali se vidi da se muči uvek kad jede jer ne proguta hranu nego samo trpa. Fuj!