Kad sam se udala, moj muž nije radio još u struci, nismo živeli odvojeno već na spratu sa njegovim roditeljima, nije imao auto i radio je za malo sitniju paru. Živeli smo tako dve godine. Kupovali osnovno, izlazili uglavnom samo da prošetamo i stvarno smo bili presrećni. Roditelji su mu bili sjajni ljudji, neverovatna podrška i uvek tu za nas. Posle dve godine smo se preselili u drugoj državi, novi ljudi, nov stan, nov život.. Tada je muž počeo da radi u struci i imali smo stvarno više para, ali je tu bio i naš sin pa je opet para pokrivala samo odnovne troškove i bili smo još srećniji, iako nismo i dalje imali ni auto i putovanje. Nakon 9 takvih godina gde smo sve dali od sebe, gde sam i ja počela zarađivati i kad smo konačno sve svoje imali, došli do našeg stana, kola, more, skijanje..nije nam ništa manjkalo! Tada se moj muž razboleo i posle 11 godina braka sam ostala sama sa sinom. E vi recite da li je tako fer i posteno?
Nas četvorica smo bili kod drugara na vikendici za 1. maj, zajednički smo kupili hranu i piće. Sve je bilo super dok, u jednom momentu, nisu počele da nam svraćaju različite ture gostiju koje samo drugar čija je vikendica poznaje, on je svakog od njih nudio našim pićem i hranom, iznosio im pred nos kao da je to kupio samo za njih i maltene ih terao da jedu naš roštilj. Da se razumemo, nisam šktrica, nemam ništa protiv da je neko pojeo par ćevapa i uzeo čašu piva ali je problem što je 20-ak nama nepoznatih ljudi pojelo i popilo više od polovine onoga što smo zajedno kupili. Ostali drugari nisu hteli da prigovore jer eto on je domaćin, sve je organizovao, ali mislim da apsolutno nema opravdanja i da više kod njega na vikendicu neću ići.
Kolegina žena se porodila, bila sam i na proslavi sa ostalim kolegama, a sutradan smo kod mene u stanu imali najbolji seks u životu. Ne znam gde nam je nestala savest i ovo je nešto što nikom ne bih smela reći osim evo ovako anonimno.. ovo sada traje već neko vreme, i iako smo oboje zauzeti (ja u dugoj vezi) jako je teško prekinuti.. loši smo ljudi, znam..
Moja žena je veoma nesigurna osoba. Tiha, povučena, stidljiva. Od kako je u braku sa mnom pročela je da se opušta. Juče je odgovorila bezobraznom komšiji baš onako kako treba. Prvo je bila ponosna, posle joj bilo krivo i htela je da mu se izvini, ali ja nisam dozvolio. Odveo sam je na večeru da je častim što se zauzela za sebe.
Bila sam 10 godina u braku, na kraju je pukao jer nismo mogli da dobijemo decu jer ja imam problem. Posle par godina upoznam 15 godina starijeg čoveka, razveden, troje dece, meni odlično jer ne želim da prolazim kroz isto, već se ostvario kao otac i treba mu partner. On je divan, pažljiv, nežan, organizovan, svima se daje maksimalno. Ljudi moji na koju sam ja osudu naišla samo zato što je jelte stariji od mene, razveden, ima decu… što se mene tiče slobdno nas osudujte mi smo srećni i zadovoljni :)
Izašla sam na dejt sa dečkom, u restoranu smo pričamo 2 sata, super nam je, smejemo se, stvarno vreme leti. U jednom trenutku on počne da citira nešto i smeje se, ja kažem izvini ne znam odakle je to. Kaže on šališ se? Reko ne, kaže on pa iz Prijatelja, serija Prijatelji. Ja kažem čula sam za seriju, ali je nikad nisam gledala. Njegov pogled kao da sam rekla da sam ubila nekoga i zakopala ga tu. Preneražen kaže meni nisi gledala Prijatelje?? Reko ne, od tog trenutka sve se menja, atmosfera skroz drugačija, on samo ćuti, postaje neprijatno. Kaže mislim da treba da krenemo, žurim, reko okej. Odveze on mene kući, ja kažem bilo je stvarno lepo večeras on kaže aha, da. Posle mi šalje poruku izvini ali mislim da ne treba više da se čujemo, nemamo ista interesovanja. ZBOG JE*ENE SERIJE PRIJATELJI. Kakav psiho zapravo.
Primio sam drugaricu da živi kod mene na neodređeno. Raskinula je s momkom i izbacio ju je iz stana. Od svih prijatelja i rodbine nikakve pomoći. Trenutno je bez posla takođe pa sam joj pozajmio nešto para da ima za sebe. Nemam nikakva romantična osećanja prema njoj, nismo čak ni nešto posebno bliski, ali znamo se jako dugo
i mislim da je ljudski pomoći nekome u nevolji. Ona zauzvrat sredi stan i skuva nešto. Te iste drugarice koje su joj zatvorile vrata ispred nosa sad pričaju da je ja iskorišćavam... Kakav to mozak mora da bude ja ne mogu da razumem.
Roditeljima nije jasno kako mi sa 27 godina još uvijek ne možemo kupiti kuću i kako još uvijek nemamo djece jer su oni u našim godinama imali sve to a mama još nije ni radila. A ne razumiju da su njima roditelji i rodbina pomogli sagraditi kuću (ujak fasadu, djed temelje, striko sve podove i pločice itd). Da je tata imao vrhunsku plaću za ona vremena u državnoj firmi, sve su mogli sa jednom plaćom. Mi sa dvije jedva da možemo dignuti kredit da kupimo šupu. Djedovi, ujaci i ostali su stari i ne mogu vise raditi. Dok poplačamo sve ostane nam jako malo i ne želimo imati djete a da mu ništa ne možemo priuštiti. Ne shvaćaju da su to bila druga vremena iako je prošlo samo 25 godina od tada.
Radije se neću udati nikada nego što ću jednu kavu popiti sa tipom koji misli da je normalno komentirati druge žene u mom prisustvu ili pratiti polugole žene po internetu. To je elementarno nepoštovanje, a vrlo sam često, nažalost, imala prilike ili bolje reći neprilike da komuniciram sa primjercima koji u tome uopće ne vide nikakav problem. On ne samo da to neće prestati da radi, on ne razumije u čemu je problem njegovog ponašanja. Pri tome, on nije kromanjonac ili klišej "lošeg momka". Izgleda sasvim normalno, ponaša se sasvim normalno, živi sasvim normalno. Naizgled.
Djeca su mi porasla, tinejdžeri i ja sad plačem za mojim bebama. Djetinjstvo njihovo me prošlo u nastojanjima da preživim dan, čekajući noć, da se onesvijestim pored njih. Vječno u nekoj strci, gužvi, pokušavajući da stignem sve što se očekiva od jedne mame, supruge, snahe, kćerke. Imam osjećaj da sam uživanje i igranje s mojim bebama uvijek odlagala za sutra, jer danas imam nešto bitno za obaviti, i da mi je tako nestalo vremena. Bila sam tu za njih i uvijek s njima, ali nekako mi se čini da nisam dovoljno, da sam mogla više i bolje. Uživajte sa svojom djecom, vrijeme tako brzo prolazi, ne odlažite ništa za sutra, ni jednu igru, ni jednu šetnju, ni jedno maženje, odmah! Nosite ih u rukama, nunajte u krilu, spavajte s njima, razmazite ih, samo će jednom biti bebe. Propušteno se ne može vratiti.