Niko ne može da me ubedi da je imati decu super iskustvo, apsolutno niko, iako su mi deca mojih drugarica slatka nikada ne poželim da imam i ja jedno, mnogi ljudi ne shvataju da neko prosto nema taj instinkt, i na mene apsolutno ne utiču kometari kao "da si trudna imala bi instinkt", "umrećeš sama", prosto ne budi ništa u meni shvatite.
Moja devojka je tokom PMS-a prava maza. Po ceo dan ide za mnom i moli me da je mazim. Čim sednem, ona mi se odmah ušuška u naručje i tako zaspi. Ako se mrdnem, ona se momentalno budi i moli me da je ponovo uspavam. Isto je i uveče. Ne može da zaspi ako je prethodno ne pomazim. Kada je prođe taj period, ponovo se skroz ohladi.
Već godinu dana sam šef u svojoj firmi a niko, čak ni moja porodica osim mog dečka ne zna za to i zabranjeno mu je da priča. Kao i to dok sam bila običan radnik tri puta sam dobila povišicu i nagradu za najboljeg radnika. Razlog tome je dok sam bila nezaposlena roditelji su mi govorili da sam nesposobna i propalite, prijatelji i rodbina se odnosili prema meni kao da sam niža vrsta, a dečkovi roditelji me ponižavali kad sam se zaposlila jer sam "običan radnik" iako im je i sin isto običan radnik. Da moji znaju da sam unapređena govorili bi da su verovali u mene, a nisu, rodbina, prijateji, dečkovi roditelji bi promenili stav prema meni, (znam jer sam se nagledala toga sa svima njima) a ja nemam živaca da služam licemerje i glumatanje. Za mene se ljudi dele na dobre i loše, kakvi su prema sebi, svojoj okolini, pa i prema meni, a ne prema tome koji posao rade i koliko zarađuju.
Koleginica je poslednjih par meseci ljuta na mene. Oseća se neprijatnost i stalno se svađa sa mnom. Uopšte mi nije bilo jasno šta se dešava, jer smo dve godine funkcionisali super. Priznala mi je da se zaljubila i da me mrzi što ništa ne preduzimam, zna da ne osećam isto. A mrzi i sebe što joj se to desilo, jer je udata. Ne znam šta da mislim.
Veče kada je verio devojku, zvao je moje društvo da dođu na slavlje i pitao da li mi je drago što se verio? Inače raskinuli pre 3 godine. Ovaj svet je poludeo.
Otišla sam s bivšim dečkom na roštilj kod njegovog oženjenog prijatelja gdje je bilo vise ljudi. Ti ljudi su s vremenom otišli, njegova žena otišla raditi i ostali smo samo nas troje jedno vrijeme. Njegov prijatelj se napio, moj tadašnji dečko je otišao na wc, i za to vrijeme taj njegov prijatelj je prišao meni s leđa i poljubio me u vrat, kosa mi je bila u pundži. Odmakla sam se i počela mucati i izmotavati se. Dečko se vratio i rekla sam mu da mi se ide kuci. U autu sam mu rekla šta se dogodilo, i on me je napao da ja radim problem izmedju dva prijatelja zbog nečega sto je netko napravio pijan. Jako smo se Posvađali. Neko vrijeme sam razmišljala da sam možda u krivu, ali zašto bih bila u krivu ako ne želim da me netko ljubi ili dira bez mog pristanka, muskarac pogotovo. Nismo prekinuli odmah, dečko i ja ali za mene je to bio početak kraja jer sam izgubila poštovanje prema njemu. Da napomenem njegov “prijatelj” je imao oko 40, a ja 20 u to vrijeme. Oni su bili bivši kolege s posla.
Sinoć izađemo bivši kog inače dugo izbegavam i ja na piće. Posle pića je trebalo da radimo one stvari. Pošto je relativno skoro položio za kola, pokupio me usput pa smo produžili do grada. Dolazimo mi do kafića, skreće on levo da se parkira na ivičnjak kad počnu da mu se gase kola preko puta kafića, na pola puta ostadosmo autom. Pokušava on da se pomeri, neće i neće. Ja bacim pogled i vidim da neki ljudi iz kafića već gledaju ka nama i od blama samo stavim kapuljaču. Srećom pa nije bio niko ko mene poznaje, a iz malog mesta sam. Njega svakako ne poznaju jer nije odavde. Na kraju su nas pogurali neki momci iz kafića da ne stojimo baš na putu. Otišli smo naravno u drugi kafić, a on se vratio kući vozom... Sutradan je šlep služba došla po auto. Ne znam da li je do njega ili auta, ali konstatovao je da ga uvek hvata neki maler kad je sa mnom.
Moj muž nikako nije smeo da se oženi. Brak je za njega mučenje jer on je samoživnik nenaviknut na bilo kakve obaveze. Imam zadatak sebi lično dat da ga pritisnem dok ne pukne a onda odlazim. Želim da mu presedne jer me uvikao u sr.nje. A samo sam htela mir, decu i brak. Decu mu neću roditi, mira neće imati!
Imam 27 godina i već 2 god. svaki dan putujem po 28 kilometara u jednom smjeru na posao. To je skoro sat vremena u autu svaki dan, ponekad i više, a sve to samo da bih radio i pokušao sebi stvoriti normalan život. Živim na selu, ali moj život i moje želje su već odavno otišli u drugom pravcu. Sve više osjećam da pripadam gradu, jer sam studirao u većom gradu. Zbog svega toga odlučio sam da bi najbolje bilo preseliti se bliže firmi, u grad, da si skratim put i da konačno živim onako kako ja želim. Ali svaki put kad to spomenem, naiđem na zid kod svojih roditelja. Ne podržavaju me i brane mi. Inače sam najmlađi, znate kako na selu kažu ono najmlađem kuća ostaje ali govore mi jednom kad odem, “ne moram nikada više ni doći”. Ta rečenica mi zvoni u glavi svaki dan, iako znam da nije pravedna. To me najviše boli. Ne zato što želim pobjeći od njih, nego zato što želim svoj život. Ne bježim od obitelji, ne bježim od sela, samo želim dati sebi šansu da živim onako kako osjećam da trebam...