Ja ne shvatam svog dečka. Svakog meseca daje više od 200e za psa koji je na ivici života i pati se, a za moj prenatalni test nema se para. Mora se štedeti. I kažem da mi je dečko pošto mi stavio do znanja da se neće venčavati sa mnom jer je po njemu to glupost i da će samo pristati na to zbog deteta da bude lakše oko papira. A znam da neće i zbog svoje bivše devojke za kojom non stop pati. Ne mogu da verujem da sam zaglavila sa novomodernom budaletinom.
Otkako sam prije 5 godina počeo raditi od kuće, iskoristio sam taj benefit i odradio sam kompletan popravak zubi (genetski slabi zubi) ugradnje implantata i mostova di je trebalo što ovisno o preporuci stomatologa. Zadnje 3 godine osmijeh mi ne silazi sa lica, samopouzdanje ne pamtim da mi je ikad bilo veće. Iako je koštalo skoro kao pristojan polovni auto vrijedilo je svakog eura, ujedno i privatno i poslovno od tada svakim danom je sve bolje.
Imam jednu drugaricu koja je već 6 godina sama. Devojka je lepa kao lutka, zgodna, obrazovana, pritom i jako harizmatična i uvek puna zanimljivih priča. Ništa to nije napadno ili usiljeno a baš nekako zna da ljude u okolini opusti, da im bude prijatno u društvu. Malo mi je bilo čudno što je tako dugo sama jer realno je prilika i mnogi kvalitetni momci su zainteresovani za nju. Uvek je pričala da joj ne treba niko nakon raskida dugogodišnje veze. Pre par dana saznam da je zapravo već 4 godine u vezi sa nekim čičom starijim skoro 30 godina od nje. Čovek izgleda užas, kao da mu je 75 god, nije ni nešto bogat pa da je s njim zbog para a najgore je što je oženjen. Njen otac je varao njenu majku i uvek je pričala da nikad ne bi oženjenog. Srozala mi se u očima iskreno i ovo sam saznala provereno, nije nikakav rekla-kazala trač. Nisam joj rekla da znam ali baš se nekako bezveze osećam. Jeste da je to njen život ali opet mi je sve to fuj, ona je poslednja od koje bih ovo očekivala.
Pre par godina sam došao iz inostranstva imao sam nekih 40 000 dolara ušteđevine. Pored toga imao sam plac u Novom Sadu na kome nije ništa bilo podigao sam kuću na sprat tako da imaju 4 manje sobice, jedan veći dnevni boravak uz kuhinju i kupatilo isti takav raspored i na spratu. Video sam da je najveći problem studentima smeštaj i da su ograničeni do 300 evra po studentu da daju za kiriju. Dole sam primio 4 studentkinje a gore 4 studenta svaki mesec mi plćaju po 150 evra 3 godine su jedni te isti lepo se slažu pritom kad dođem po kiriju uvek me počaste. Pred kraj godine mi uvek bude žao da im uzmem pare za kiriju već ih častim čisto da im ostane više za doček Nove godine.
Moji roditelji, koji žive na selu, letos su uzeli psa. Otišla ja da ih posetim i da vidim psa, i slučajno snimim nesvakidašnji "razgovor" mog oca sa psom. Snimak ide, doslovce, ovako: "Ajde poručkaj to pa da te vodim da upoznaš parohiju. Vidi dole, gde ti pokazujem, e tu imamo naše ovce, 2 jagnjeta, kokoške i ćurke. Sa ovcama ćeš lako, dan-dva će budu u čudu, a posle nema problema. E jagnje, ovo veće, ono samo na prvi pogled izgleda umiljato. Gadno je, rogovi mu ko biku. Oće da bije. Al' ne brini, neće ono tebe, ono se bije samo sa oni drugim jagnjetom. Kokoške da ne juriš i da ne diraš jaja. Mada, one nisu snele jaje od Božića. Petao oće da juri, ti bre pokaži da si muško pa mu se osvrni. E sa ćurkama ne ulazi u diskusiju. 25kg svaka pa kad rašire ono perje... da vi'š kako Sneža (majka) beži od njih. Sa njima samo prijateljski. Eee, imamo i zeca. Nije naš, nego Mikijev (komšija), al' stalno dolazi kod nas, valjda mu trava lepša. Njega ti se i ne isplati da juriš. Si razumeo, aj idemo sad."
Imam 30 godina, suprugu 29 g. i 2 sina. Supruga ne radi već 3 i po godine, sve guram sam. Ni moji ni njeni roditelji nam nisu dali ništa, čak im je teško i unuke da pričuvaju kako bi se ona zaposlila. Uspeo sam da sakupim novac za manji plac i planiram da počnem sa zidanjem kuće kako više ne bismo bili podstanari. Sve u svemu i ako nemam podršku porodice imam suprugu koja me u svemu gura i podržava. Da je nema davno bih napustio ovu zemlju. Svakako sam srećan čovek. Hvala ti Bože...
Smatram da bi se ljudi kasnije ženili/udavali nego što jesu, ili uopšte ne bi, da nije društvenih normi i pritiska okoline/porodice/prijatelja.
Moja djevojka je završila fakultet s kojim je skoro pa nemoguće naći posao. Uglavnom bi morala raditi u državnoj službi, ali tu nema šanse da se zaposli jer nemamo štelu. Postoji samo nekoliko privatnih firmi u gradu koje traže njenu struku (a i tu treba štela), ali ona neće ni tu da se prijavljuje jer uvijek nađe da joj nešto ne valja. Uvijek su tu neke priče poznanica o tome kako su u tim firmama loši uvjeti i da je bolje da sjedi kući nego da se prijavljuje. Pa jeste bolje njoj jer ja sve finansiram, ali meni koji moram da zarađujem duplo za nas nije.
Raskinuo sam veridbu mesec dana pred svadbu. I pre je bilo nekih naznaka, ali su bile zanemarljive, npr pita me šta želiš za rođendan, ja kažem zelenu majicu, ona kupi crvenu, i slično, ali je htela da upravlja svime. Svađa je nastala kad smo prikazali spisak gostiju za svadbu. Ona do trećeg kolena bez ijednog izostavljenog ima 37 gostiju, a ja imam samo prvog kolena duplo više. Tražila je da skratim spisak i da izbacim iz gostiju ljude koji su mi isti stepen srodstva. Kažem ok, zvaćemo do drugog, onda i ti izbaci svoje treće, ona ni da čuje. Kome god sam rekao ne mogu se načuditi da ona sebi daje za pravo da bira goste s moje strane i da ja trebam birati između ljudi koji su mi isti. Shvatio sam da ona želi svime da upravlja i da sa njom nema dogovora. Brak bi mi bio pakao. Raskinuo sam. Onda joj nije ništa smetalo, ali sam shvatio da je to zatišje pred buru i da sa njom nema budućnosti. P.S. Ona je htela svadbu. Ja sam bio spreman i na samo venčanje bez gostiju.
Bilo je to prije dvije godine, nisam dva mjeseca jela užinu kako bi od tih novaca kupila svojima poklone za Božić. Kupim poklone, trčim na bus ali ne stignem na njega... Sjednem na klupu cijela tužna i živčana odjednom krene kiša. Sjedim i dalje nemam snage dignut se da se zaštitim od kiše kad odjednom prilazi mi jedna cura sa čokoladom sa riječima "promatram te već neko vrijeme izgledaš mi tužno pa evo ti čokolada" i ode.. Već dvije godine se prisjećam tog događaja i nevjerovatno je kako ti neke sitnice mogu uljepšati dan..