Rekao sam svojoj prvoj ljubavi da je istina da prva ljubav zaborava nema. Onako u priči, kad smo se sreli na ulici posle milion godina. Više je bilo nostalgično, kao žal za mladim danima. Neće nikad ništa biti između nas, oboje smo zauzeti i verovatno se nećemo opet videti narednih 10, 15 godina. Sad me grize savest, ne znam da li je loše prema mojoj parnerki što sam to rekao?
Znala sam, još kao klinka, da nisam ne znam kakva lepotica, ali sam isto znala da imam kvalitete u smislu fizičkog izgleda kojima privlačim muškarce (guza, kukovi i struk). I znala sam da ih koristim i uvek imala solidan broj udvarača. Nisam nikad patila zato što imam relativno male grudi. Pre godinu dana sam naprosto došla u situaciju da sam mogla da ugradim implante u grudi (imali sam višak para, muž me podržao u tome, ne želimo više dece), i odlučim se ja na taj korak. Ni sanjala nisam koliko će to da privuče pažnju muškarcima (zaista nisam preterala sa veličinom). U parku budem u nekim dronjcima, sa decom, očevi druge dece otvoreno flertuju. Na poslu kolege koje nikada takve namere nisu pokazavili. Izađem u neki provod, sa mužem, saleću me i momci i stariji pa se čak posle izvinjavaju mužu, u prodavnicama, na pijaci, svuda. Relativno lako se borim sa ovom pažnjom (jer me ne interesuje), ali da sam je imala pre 10-15 godina, mislim da bi bila veća patnja nego prednost.
Devojka mi uzima telefon i otpraćuje random ljude na instagramu koji joj se ne sviđaju, kad pobesni uzme i piše nekim devojkama sa mog profila sa kojima se nikad nisam čuo jer misli da imam nešto sa njima. Ne znam šta da radim, niti ikoga zapraćujem, niti bilo šta lajkujem iz poštovanja prema njoj. Super je, ali napadi ljubomore su jezivi.
U vezi smo dvije godine, volim ga,ali stalno mi neki unutarnji glas kaže da to nije to. Gledam ga više ko prijatelja, nema one strasti koja pokreće sve, želju za seksom. Ne vidim više izlaz iz toga, bojim se osuda jer je u meni problem. Ali živjeti doživotno s nekim u braku kao prijatelj?
Imao sam 3 najbolja druga, od kad znam za sebe znam i njih. Bili smo kao 3 brata rođena, nerazdvojni. Jedan drug nađe devojku, super sve, veri je posle 2 godine. Pre 3 godine taj isti drugar pogine, to me slomilo skroz. Tri meseca nakon njegove smrti saznam da je drugi drug počeo da se viđa sa tom devojkom, nešeg pokojnog druga. Nisam mogao da verujem da je to uradio, ni on, ni ona. Kad sam mu rekao da nije u redu i da nije normalno, niti na mestu on je prekinuo kontakt sa mnom. Sad čejaku i dete, srećno im bilo, ali ne mogu da shvatim još...
Sa dečkom sam 2 godine u vezi i živimo zajedno. Oboje smo zaposleni, finansijski stabilni, on ima 35 godina, a ja 26. Voli me, poštuje, svuda idemo zajedno, ali često mi kroz ‘šalu’ govori kako je brak robija i da nikada neće da se ženi. Kada ga pitam da li je ozbiljan, kaže da se šali. Pre neki dan je spomenuo da mu nije poraz u životu ako ne bude imao decu na šta sam ga ja pitala pa je l imaš u planu da ih imamo na sta se on iznervirao i rekao kako sam mu uništila veče sa tako ozbiljnim pitanjima i da ga opterećujem i ne silim nego da sve treba da ide svojim tokom.. Kasnije mi je rekao da nije tako mislio i da bi voleo jednog dana, ali da je poenta da mu to nije prioritet i da ne treba da ga opterećujem sa planovima već da se opustim i uživam u životu. Ne znam da li je normalno da posle 2 godine ne smem takvo pitanje da postavim svom dečku sa kojim živim?
Šta da izmislim da bih upoznala komšiju? Već godinu dana živi u našoj zgradi, ali smo se svega par puta sreli.
Kažu da sam lepa i zgodna devojka i da kao takva mogu imati koga poželim. Ali, istina je da uglavnom muškarci žele samo spavati sa mnom i ništa više od toga. Iz tog razloga sam sama. Iz godine u godinu to me baš pogađa i osećam da nikad neću pronaći osobu koja će me zavoleti i biti tu na osnovu mene kao osobe, a ne da me gleda samo kao dobru "ribu" za iskoristit.
Mislim da veza, a pogotovo brak, ama baš nikada ne može biti 50/50.
Možemo mi dijeliti troškove po pola, kućanske poslove, društvene obaveze i sve u životu, ali muškarac nikada neće moći da podijeli tih 9 mjeseci trudnoće i posao u stvaranju djeteta.
Ako partnerstvo ne planirate bez potomstava, manite se ćorava posla sa tim "jednakim" raspodjelama.
Eto, nije mi jasno. Strašno se bojim buba i paukova. Stvarno se trudim - čistim, spremam. Svaki tjedan nešto, skoro svaki dan nešto radim kako bi kuća bila što urednija. I ne mogu se riješiti buba i pauka nikako. Toliko puta sam čula onu da oni vole prljavo i tamno. A moje najsretnije šeću po bijelom plafonu kada završim s čišćenjem. Kao da baš vole kada im je uredno i bijelo. U subotu sam usisavala i prala pod, špricala insekticidom - u ponedjeljak u 6.30 ujutro probudim se sa ogromnom stonogom na plafonu iznad kreveta. Dobro, gdje je tu pravda?!