Jutros računam da li mogu da platim doručak: 1,79 +0,48.
Imam dva velika kredit, čitavu kuću na leđima. Svako traži nešto, a ja ne mogu da pružim. Niko ne razumije riječ "nemam".
Inostranstvo je za introvertne osobe, meni odgovara, niko me ništa ne pita, niko me ne dira nema ismejavanja.
Jedna baka dok smo ležale u bolnici mi je rekla jednu rečenicu o kojoj razmišljam danima.
,,Srce nema prozor hvala Bogu, pa da mogu ljudi da vide koga držimo u njemu, udaćeš se ti ćerko, ali drugog ćeš držati zatvorenog daleko u srcu”.
Glumi nevinašce a na prvi dejt došla sparenog veša i sveže izdepilirana. Pa ti veruj ženama.
Želim još jedno dete, žao bi mi bilo da sin ostane jedinac, ali se jako bojim porođaja, trudnoće i svega što ide uz to. Nemam lepo iskustvo sa prvim porođajem i oporavkom.
Nakon posla obavljam kupovinu u supermarketu ujutru u 9 i guram korpu, gledam proizvode i razmišljam kako jedva čekam normalnog šefa i platu i odjednom se prema meni priđe dječak možda 10 ili 12 godina, ne mogu da odredim i samo me zagrli jedno desetak sekundi. Bio je s ocem. Dijete ima neku posebnu potrebu, ali ne znam koju, nije toliko vidljivo. Samo sam mu rekao "Hvala ti. Kako se zoveš?"| i kad je rekao ime, pozdavio sam ga sa ćao. Ovo mi je stvorilo baš lijepu uspomenu, kad god se sjetim, osjetim milinu u srcu.
Lik koji me je jurio i zacopao se u mene se ispostavilo da je oženjen a da to nije rekao. Eto tako. I pitanje, kako verovati nekome i ne razumem zašto ljudi to rade?
Prestanite više osobe sa invaliditetom ili sa fizičkim manama i nedostacima da obmanjujete da su lepi ili isti kao i mi ili još gore da im dajete vetar u leđa da se nekome udvaraju, izgleda jezivo.