Naslijedila sam kuću na moru od svojih roditelja. Ljetujemo tamo suprug i ja ili sin s djevojkom, nekada smo bili svi zajedno, nekada odvojeno, sve je bila stvar dogovora. Jesenas se oženio sin s tom djevojkom, ona tvrdi da joj je time pripalo pola kuće i napravila je raspored kada na more idemo suprug i ja, kada ona i sin, kada njen brat s obitelji, njen drugi brat s obitelji i njeni roditelji bez da se nas išta pitalo. Ionako nismo cijelo ljeto dolje i može doći i njena obitelj, ali sve je stvar dogovora i naših godišnjih odmora. Suprug i ja smo u šoku, spakirali se, promijenili brave, pa ti snaho radi raspored i svi ćete poljubit vrata skupa s mojim sinom koji joj sve to dopušta. Na kraju krajeva, ni njemu ne pripada ništa. :)
Idem pre neki dan do drugarice, šetam da "izluftiram glavu", sva nikakva. Raskinula s momkom pa sam ske*ana. Stižem do njenog kraja i vidim scenu: Čovek skuplja plastične flaše iz kontejnera, savija ih i ubacuje u prikolicu. Ide mu sa tranzistora neka pesma i on uz nju pevuši, sav nasmejan.
Onda skontam, ja sam pokunjena zbog jednog idiota, a ovaj lik skuplja smeće po kiši i u stanju je da peva pravo iz srca.
Ta mi je scena pomogla da shvatim koliko sam nezahvalna na svemu što imam u životu i posle toga sam se malo "trgla" i promenila ugao gledanja.
Imam 20 godina. Sticajem nesrećnih okolnosti već 2 godine sam u invalidskim kolicima. Imam sve što mi treba u životu, ljubav i podršku porodice i društva, najdivnijeg dečka na svetu... i kada su mi oni tu, sigurna sam da će doći dan kada ću ponovo stati na svoje noge.
Vozim se ja sinoć sa roditeljima i ugledam ćaleta kako vozi jednom rukom, a drugom uhvatio mamu za ruku. Neprocjenjiv prizor.
Jednom je moja devojka (sada već bivša) spavala kod mene i nešto ružno sanjala. U snu se trznula, udarila zid nogom i probudila me. Ja sam je samo privio jače uz sebe i rekao "ššššš". Nikada više puta zaredom od nje nisam čuo "volim te" nego narednog jutra.
Prije par dana muž i ja smo vodili ljubav..kad se naš 5-godišnji sin probudio, stao na vrata i dreknuo: " Aloooooo, šta vi to radite, ne zna se koje je luđe od kojeg..skakat po krevetu po ovoj vrućini, a meni branite na trampolin!"
Nastavnica hemija nam daje 16-o minutni kontrolni, jer po zakonu 15-o minutni ne sme da se ocenjuje, legenda.
Sinoć posle izlaska, vodimo ja i devojka ljubav, taman kad sam bio pri kraju, izlazi moj mlađi brat iz ormara i kaže "Ajde završavaj, upiškiću se " ko zna koliko je puta bio u ormaru...
Kada sam imala 13 god, brat kojeg sam najviše volela na svetu, umro je od leukemije. Nakon njegove smrti i pogoršanog stanja u porodici (tata počeo da pije, svađali se i krivili jedno drugo, da vrše pritisak na mene da u svemu budem savršena) ja sam počela da gladujem, jer sam mislila ako mogu to da kontrolišem mogu sve. Sa 14 god dijagnostikovana mi je anoreksija i bulimija, na 170 cm, imala sam 36 kg. Kada god sam išla u bolnicu, moji su govorili da sam anemična i da sam i zbog toga tako mršava. Nikada niko nije saznao istinu, čak ni moje drugarice. Niko. Stideli su se. Sa 18 god,uz moj veliki trud, ja sam se izlečila. 3 godine sam bila savršeno dobro. Sada, već 4 god živim u Bg, studiram psihologiju(ironije li). Prosek 9,3. Imam 22 god i zadnjih 10 meseci se lečim od teške depresije i anksioznosti. Ponekad, život je pakao. Niko ne zna. Čak ni moji. Dovoljno su patili. Kolege sa faxa, proglasile su me za najsrećniju i najzabavniju osobu na faxu. Jer sam uvek sam nasmejana. Samo ja znam kako mi je kad ostanem u 4 zida.