Ne znam šta da radim sa sinom. Bistar, zdrav ali očito ne i čitav u glavi. Ima 32 godine, batalio je studije u inostranstvu, kaže ovde neće da gubi vreme na diplomu koja ne važi. Od vukovca i uspešnog i marljivog momka postao je mrcina kojoj se život svodi na posao portira, buljenje u TV i spavanje. Za knjigu nije, sa građevine ga otišao jer je kilav i ne ume čekić da drži, nema kefalo za ljude pa da radi neku komercijalu/korisnički centar - kancelarijski posao gde se priča sa ljudima. Živi kod nas, dođe s posla i izvali se na kauč gde jede, pije, spava, gleda TV, čita...ugojio se, zapustio, stvarno ne znam gde ću gde ću s njim.
Od svih dobrostojećih porodica koje znam, retko koja je nesrećna. Od svih siromašnih porodica koje znam, sve su nesrećne, očajne i žive pod tenzijom. Tu se završava svaka diskusija. Naravno, i oni koji imaju para mogu da dobiju rak, da poginu u saobraćajci, da izgube nekog koga vole... Ali to su slučajevi u promilima. Glavni problem i izvor nesreće za savremenog čoveka jeste nedostatak novca, svidelo se to vama ili ne. Svako ko kaže suprotno koristi se izgovorima i floskulama.
Ništa me više ne odbije od nekog kao sporo odgovaranje na poruke.
Imao sam najbolju drugaricu u koju sam bio i zaljubljen i nisam
više mogao gledati kako je ovaj njezin vara pa sam mu hakirao fejs i probio u instagram, dao joi da vidi sve prepiske s drugim curama i gole slike koje im je slao. Nisu više skupa, hvala bogu, ali trebalo joj je 5 godina.
Ali kad muškarac neeeema petlju da se jaaavi, eej samo da se jaaavii i uradi par ključnih koraka muški, hrabro i odlučno, nego to očekuje od žene, pa ima li šta jadnije od toga.
Ne znam ko je izmislio onu laž ,,dobro se dobrim vraća". Kao malu su me učili da treba da budem poštena, odana, dobra... I znate kad mi se to isplatilo? Nikad. Uvek su me sažaljevali, jer su mislili da sam glupa, zato što sam bila stidljiva i povučena kao dete, a daleko je to od istine. Znam vrlo dobro pola stvari o kojima oni nemaju pojma. Sad kad sam starija i svesna toga, postala sam jezivo drska i bezobrazna, ali gle čuda sad ne smeju ni reč da mi kažu... Iskreno gadim se sama sebi ovakva, znam da ovo u dubini duše nisam ja, ali u ovom odvratnom vremenu je to jedini izbor.
Razlika između mene i mojih ljudi oko mene je ta da kad npr. mama kaže da me voli, ona i osjeća to, a ja kad kažem njoj da je volim natrag, ne osjećam ništa, ja samo kažem, jer sam naučena da se tim riječima iskazuje ljubav, ja ne mogu osjećati, nemam emocije i nemam empatije prema nikome, ne razumijem te emocije,
čak niti prema svom partneru, djeci. Jednostavno sam takva od rođenja.
Zašto najgore ženturače najbolje prolaze? Imala sam odvratnu šeficu koja je koketirala i nabacivala se svim muškima koji su dolazili u dućan, a oni bauštelci što su uzimali marendu, njih je uvijek žicala da joj kupe nešto za piti ili slatkiše. Ona je inače udata za rijetko lijepog čovjeka (to svi kažu) i još je MLAĐI od nje 10ak godina! Uz to koketiranje, ona je jako loša osoba, drska, arogantna, a tek kakva je kao šefica-STRAVA. Pola godine me tjerala da radim SAMO POPODNE jer sam 'glupa i spora', a kad bih joj rekla da to nije u redu da uvijek radim popodne jer imam i ja svoj privatan život, ona bi se izderala da je to ne zanima. Najdrskija i najodvratnija prostakuša ikad. Doslovno svima 'maše' pi**** i tretira radnike kao smeće, i opet je svi muški skupa s tim njenim mužem gledaju kao kraljicu, ta može da bira i vrti svakog kako hoće, dok ja mirna i dobra moram bit sretna ako me pogleda neko. Nepravda!!! Zato i postoji ona izreka da muški vole SAMO KUČKE!
U srednjoj sam bio povučeni klinac koji je voleo da čita i maštao je da napiše knjigu. Jednog dana je nestalo moje blokče sa idejama i našao sam ga u hrpi pepela iza škole.
Prošlo je deset godina od tada, vratio sam se pisanju i želim da izdam roman za pet godina.
Ne možeš gledati ono što jest i istovremeno to nadići, jer ono što jest zapravo pruža otpor onome što ga pokušava nadići.
Objašnjenje: Ako stalno gledaš kako stvari jesu — primjerice, da nemaš dovoljno novca, da te posao guši ili da ti život ne ide — ostat ćeš zaglavljen u tome. Jer kad ti je pažnja na sadašnjem stanju, ti ga zapravo stalno održavaš na životu. Da bi išao dalje, moraš početi gledati prema onome što želiš da bude, čak i ako to još ne postoji. Tek kad energiju prebaciš s “što jest” na “što može biti”, tada se otvara prostor za promjenu. Ne znam kak ovo ljudima nije jasno.