Prijatelji iz inostranstva, koje rijetko viđamo, ostavili su poklon za našu bebu. Slučajno su sreli muževu sestru i dali njoj da nam preda jer smo u drugom gradu. Poklon je bio u ukrasnoj kesi. Ubrzo mi muževa sestra piše da nije hitno da ga dobijemo jer je unutra veća odjeća. Već mi je to bilo čudno – kako zna šta je unutra? Zamolila sam da nam pošalje po svekrvi jer je planirala doći do nas. Nakon par dana, svekrva nas zove na videopoziv i kaže da ‘vidimo šta je beba dobila’. Pokazuje svaku stvar iz kese, komentariše i na kraju kaže da je ‘pregledala sve - nema para’. Ostala sam bez riječi. Samo sam rekla da bih voljela da sam ja imala priliku da otvorim poklon. Bio je to poklon za nas, od naših prijatelja. Nije bilo njihovo da ga otvaraju, razgledaju i komentarišu. I danima me izjeda što je tako nešto normalizovano, a meni smeta više nego što bi smjelo.

Postala sam dr*oš i se*onja. Izgubila sam sebe kao osobu, nema me, osala je samo "mama", koja ide na posao, čisti, pere, pegla i smara sa svojim banalnostima. Ne pričam o karijeri, već o činjenici da nemam više želju ni film da pogledam. Radim dva posla, i opet nemam. Nemam, ono, za račune, ne za more. Došla sam u situaciju da moram da se svađam sa ljudima oko sebe da bih odbranila sebe i svoju decu. Jedina sam koja zna sve oko dece, i lekare, i termine treninga, i gde im stoje gaće, i kad idu na rođendan. Nemam libido. Shvatila sam da prezirem život. Hvatam sebe kako razmišljam o tome da bi bilo bolje da se nikad nisam udala i rodila decu, što čini da se osećam kao još gora osoba.

Odvela ja muža za rođendan u striptiz klub u inostranstvu iz čiste zajebancije. Dobro je rangiran klub, reko' biće lepe cure, a znam da će njemu biti neprijatno, a meni smešno pa reko' što da ne odemo. Majko mila, meni ih bi žao kad sam ih videla. Ili imaju male si*e, a veliko d*pe, ili veliko d*pe, a male si*e ili sve malo. Puno ih je radilo plastične operacije. Jedna nas je, maltene, na silu odvela u privatni separe i počela da igra ispred nas. Muž pokušava da ne umre od smeha, ja kao ćaskam sa njom, ko da smo na kafu izašle. Uze ona moju ruku i pljesnu se njom po du*etu, ja da umirem od smeha, budala kažem joj "jao što imaš nežnu kožu!", samo što je nisam pitala koje mleko za telo koristi! Toliko smo se smejali da nismo mogli da dišemo. Devojka se na kraju malo naljutila, a mi pobegli glavom bez obzira. Dva dana smo se smejali.

Muž ima sina iz prvog braka, koji već godinama studira u Kanadi. U Srbiji ima svoj stan koji izdaje (majka mu živi u Nemačkoj). Sada završava studije i planira da se vrati ovde, ali planira da živi sa nama, i još da dovede devojku. I da ne rade ništa, nego da žive od rente tog stana koji ima + što mu mama pošalje iz Nemačke. Kao prvo, naš stan nije veliki i imamo još dvoje dece (12 i 14 godina) koji dele sobu. On je smislio da oni budu u našoj spavaćoj, a mi da se prebacimo u dnevnu. Meni to ne odgovara ni malo, ali muž kaže da ne može da ga odbije, sin mu je. Šta god da kažem, ja ispadam zla maćeha. Ozbiljno razmišljam da se razvedem, ako do toga dođe, jer je razgovor i bilo kakav kompromis nemoguć (tipa da budu kod nas par meseci-godinu dana dok se ne snađu). Isplatiću mužu pola stana (zajedno smo ga kupili), pa neka on sve da sinu ako već ne može da mu kaže ne...

Prvi iz društva sam se oženio i dobio dijete. Naravno da me nisu razumjeli da neću izlaziti kao prije, naročito za blagdane. I bilo im je čudno da neću negdje ako nam je dijete bolesno, kao “pa mama je s njim”. Ipak, nalazili smo se povremeno, išao sam i 2x s njima na more jer imam sjajnu ženu koja mi vjeruje i zna da je volim vise od života, a i nikad nisam bio čovjek koji vara. Međutim, kako su prijatelji nalazili djevojke tako su se povlačili iz društva i nalazili stotine izgovora. Sad mi je žao da sam se ikad i trudio dokazati im da “nisam papučar” jer su ispali baš djetinjasti. A i ja jer sam nešto dokazivao. Srećom, imam ženu koja se nikad nije ni trudila da nešto zabrani. Sad znam da sam izabrao najbolju i žalim što nisam i više vremena proveo s njom.

U firmi često dobijamo znake pažnje od klijenata, drugih firmi i sl. Prošle nedelje nam je stigla kutija od 100-tinak švajcarskih čokoladica od klijenta. Savršene su i nemaju da se kupe kod nas. Naravno, nisam mogao da uzmem 10 jer nije fer, tako da sam uzeo 2. Jedva sam čekao da sutra dođem da uzmem još po neku uz kafu, kad ono sutradan nema čokoladica. Nemoguće da su sve pojeli, nema nas toliko u firmi. Ispostavlja se da je koleginica odnela celu kutiju deci bez roditelja jer "ne može da odoli da ne jede, a goji se". Još je rekla u množini "gojimO se svi, a ide leto". I kao deca će se mnogo obradovati. Svi su je podržali kao kako plemenit gest i kako se lepo setila, a ja hteo da prokuvam iznutra, tako sam želeo te čokoladice. Kapiram da bih dobio etiketu da sam detinjast ili sebičan da sam nešto rekao, tako da sam samo ćutao, ali ovo mi nije bilo pravo.

Došla baba tetka, sedi na kafi i priča sa mamom, bakom i komšinicama. Ona je udovica već 2 godine, a sinovi imaju svoje žene, decu i odvojeno žive. Ima porodičnu penziju od pokojnog muža i prvi put posle 65te godine je izašla iz sela. Ima grupu od 12 single penzionerki, putuju svuda po Srbiji, Bosni, išle su u Grcku, Italiju i Tursku. Do tečine smrti pila lekove za sve i svašta a sad procvetala kao da je 20 godina mlađa, u kondiciji, šeta, crta i slika. Nisu imali loš brak, nije je varo, nije tukao, nisu se svađali pa opet nije bila srećna i nigde nisu išli.

Idem sama u Japan sa turističkom agencijom. Velika mi je želja ali su i velike pare, pa neće niko oko mene da ide. Ali ja sam već isplanirala proljeće 2026. Ne čekam više nikoga i ništa. Pare imam, to je najvažnije i nije mi žao dati za to.

Nedavno smo dobili novog kolegu. Dečko se doselio u trošnu kuću od preminule bake i nije htio da je prodaju zbog uspomena. Par kolegica i kolega se podsmjehuje u kantini kad ga nema jer zna doći dva-tri dana u istoj odjeći. Meni ga je žao jer je baš drag i dobričina, nikome ništa nije krivo rekao. Ispričao mi je da malo po malo sređuje kuću jer je krov užasan i stolarija prokišnjava kad su jake kiše. Naručio sam mu dvoje hlača i dvije majice i poklonio kao da su meni male, žena krivo naručila, a ne može se vratiti. Ta tuga u očima kad sam mu dao, a nije mogao ništa nego reći hvala, bila je neopisiva. Podsmijehuju mu se jer nosi hranu od kuće koju sam priprema. Sutradan me iz neugodnosti i zahvalnosti zvao da podijeli sa mnom jedan od dva komada mesa što je spremao. Počeli su i mene izrugivati, osjećam to, ali radije ću biti dobar s njim nego sa praznoglavcima koji vode računa o tuđim životima, a svoje jadne skrivaju.

Posvađala sam se sa mužem oko gluposti. Sutradan sam otišla sa decom kod svojih roditelja (ne zbog svađe, to je svakako bio plan, deca su na raspustu, mi radimo, pa da budu sa babom i dedom. Ali su želela da idem i ja sa njima, a kako žive blizu mog posla, dogovor je bio da idem i ja). Ljudi moji, ja sam se raspala. Tri dana se nismo videli, reč razmenili. Počelo je da me steže u grudima. Spavala nisam skoro uopšte. Donela sam odluku da odem kući. Morala sam da ga vidim. Dogovorila se sa decom da ostanu bez mene, a mama da ode da iznenadi tatu, da ne bude sam. Ne mogu da opišem koliku sam tremu imala dok sam išla kući, veću nego ikada u životu. Plašila sam se reakcije, najgore bi mi bilo da nastavi da me ignoriše. Kad sam se pojavila na vratima, nasmejao se, pitao otkud ja. A ja, ja sam se slomila, nisam mogla reč da izustim. Samo mi je prišao i čvrsto zagrlio. Grlili smo se dugo, duugo. Volite se ljudi, i nemojte da dozvolite sebi da se zbog stresa i nervoze svađate!