Daj svoje mišljenje.
Nekad čovek ćuti toliko dugo da zaboravi kako zvuči njegov glas.
Zaboravi šta zaslužuje, zaboravi da ima pravo da bude cenjen, primećen, poštovan.
I tek kad sve iscuri iz duše — umor, razočaranje, tiha pitanja koja nikad nisu dobila odgovor — shvatiš da si predugo ostajao tamo gde nisi bio viđen.
Ne zato što si slab, nego zato što si se nadao da će se nešto promeniti.
Da će te neko jednom pogledati onako ljudski, sa razumevanjem, sa zahvalnošću.
Da neće biti potrebno da moliš za poštovanje koje si svakog dana davao drugima.
I onda, jednog dana, probudiš se i osetiš da više ne možeš.
Ne možeš da se vraćaš u isti krug, iste zidove, isti osećaj da si prisutan samo kada treba da izdržiš još malo.
Shvatiš da si se skupljao, smanjivao, lomio sebe da bi ostao negde gde si odavno prerastao.
I baš tada ti postane jasno:
Odlazak nije slabost.
Odlazak je najtiše “dosta” koje čovek može sebi da pokloni.
Odlaziš bez buke, bez svađe, bez ružnih reči — ali sa srcem koje je naučilo najtežu lekciju.
