Daj svoje mišljenje.
Dečko, budući muž mi je divan. Duša čista. Pazimo se i volimo se uzajamno, ali kad dođem u situaciju da provodim vreme sa njegovom porodicom/familijom ne mogu da sakrijem nezadovoljstvo i ne mogu da ih svarim. Ne kažem, ni moji nisu idealni.. Ali kad mu vidim babu koja je izgubljena u prostoru i vremenu, ona ne zna šta priča prosto je nerazumljiva. Sa njom se ne može običan razgovor voditi jer kao da nije svesna momenta pa priča nepovezane stvari. Deda kao alkoholičar sa ulice, zapušten, uvek sa flašom i nikad nikog ne zove niti posećuje, kao da ne postoji. Brat koji samo gleda sebe, svađa se sa svima pred bilo kim, otac koji je agresivan tvrdoglav i iskorištava rođenu decu, a u familiji neki rođaci koji kradu, koji imaju seksistički humor toliko da i te fore pokušavaju na mojoj mami koju vide prvi put u životu. Svaki put kad odem kući mi bude krivo što nisam istrpila i isfolirala ljubaznost. Teško mi je da zamislim da ću ceo život biti povezana sa njima. Prosto mi se plače.
