Ispovesti

Evo sedim sa bebom od 11 meseci i raspadam se, muž je divan, pažljiv otac, ali čovek radi puno, a mi smo sami u ovom gradu. Beba je toliko živahna, ne gasi se preko dana ni sekunde, a noću se budi 100 puta. Ne pišem ovo da bih se žalila, nego nešto razmišljam... Koliko je tužno to što smo toliko preumorni, iscrpljeni, gladni, neispavani dok su tako mali, a samo jednom su bebe. Svim silama se trudim da se uvek igram sa njim i budem nasmejana, ali prosto ne mogu da uživam u trenucima kako bi trebalo, jer sam bukvalno kao prebijena mačka. Onda kažu uživaj dok je mali, brzo prođe... i svesna sam ja toga, on nikada ne oseti da sam ja loše, maksimalno sam strpljiva, a iznutra... i da, nisam depresivna, ovo pričam generalno.