Daj svoje mišljenje.
Kao mali sam odrastao u manje-više "demokratskoj porodici" gde su me vaspitavali uglavnom lepim rečima i dobrim primerom kako da se ponašam. Međutim, svi drugi oko mene su imali jako stroge i staromodne roditelje i dobijali su tona batina kojima sam i ja povremeno bio prisutan. Sada kada sam u dvadesetim, primetio sam da sam najverovatnije zbog tih scena koje su mi tada bile šokantne, stvorio neku seksualnu privlačnost, fetiš ili šta god ka fizičkom kažnjavanju. S jedne strane mi to ne smeta u "normalnom" životu, s druge imam tu neku stranu zbog koje se pitam da li sam normalan. U suštini vodim produktivan život, lepo ostvarujem kontankt sa devojkama i nikada ne bih rekao da imam tako nešto sadistički u sebi. Teško mi je da prihvatim da "uživam" u nečemu što nikako nije za uživanje već za svaku osudu, a pogotovo jer smatram da nisam nasilan. Takođe sam primetio da mnogo ljudi oko mene ima to u sebi, a ne smem da kažem to na glas.
