Daj svoje mišljenje.
U srednjoj sam bila u vezi s dečkom koji mi je tada bio sve — pažljiv, duhovit, imao je manire i isti smisao za humor kao ja. U dubini duše bio je dobar, ali se s vremenom počeo ponašati ružno prema meni. Iako sam ga voljela, morala sam otići. Nosila sam godinama bijes u sebi, mislila sam da ga više nikad neću ni pogledati.
Ali nakon pet godina, slučajno smo se sreli. Samo jedan pogled i sve se promijenilo — bijes je nestao, a u meni se probudilo nešto staro, poznato. Počeli smo se često viđati i nisam mogla prestati misliti na njega. Javio mi se, otišli smo na kavu i bilo nam je kao nekad — toplo, iskreno i posebno.
Jedne večeri smo završili zajedno, ali me nakon toga obuzeo neki nemir, možda ponos ili želja da mu vratim za sve što sam nekad pretrpjela. Kad sam došla kući, blokirala sam ga. Zvao je, molio, dolazio pred moju zgradu… i iako sam se pravila hladna, u meni je sve gorjelo. Gledala sam ga i osjećala i bol i tugu, ali i to koliko mi je zapravo stalo do njega, unatoč svemu.
