Daj svoje mišljenje.
Pored "drugarice" se tako loše osećam. Ona je uvek tu da mi "otvori oči" i "iskreno ukaže" kako nisam u pravu i kako mnogo grešim po pitanju života koji živim. Tek s vremena na vreme da neki podatak o svom životu i shvatim koliko je njime zapravo nezadovoljna, ali je ohrabrujem da to nije ništa za nju i da ona to sve može da izgura. Neke stvari koje bi ona vrlo rado radila da može, kada ja uradim, ona jednostavno ne komentariše i ne spominje ih, kao da izbegava da priča o stvarima u kojima ja uživam, ali zato pod obaveznim mora da mi drži predavanja šta je ono što je dobro za mene, a šta nije. Za neke stvari se vidno radujem, sve dok ih ne ispričam njoj. Onda i one najšarenije slike u mojoj glavi gube boju. Prestala sam da joj se poveravam.
