Daj svoje mišljenje.
Imam drugara, koji je, po meni - ekstremni štediša. Apsolutno podržavam štednju kao ulaganje u bolju budućnost i brigu za sebe i potomstvo ali ovo je po meni baš preterano. Svaki put kad ga pozovem u neki kafić (a ne viđamo se često) gleda Meni iako zna i sam da će uvek, per presedana, naručiti isto najjeftinije piće koje imaju u lokalu. O hrani ni govora... Nikad ga nisam video da nešto jede u javnosti. Na odlazak u bioskop i kupovinu karata za film gleda kao na bacanje novca. Često u razgovorima komentariše koliko nešto košta, kao da mu je sam mozak programiran da uvek traži najpovoljniju moguću varijantu za bilo šta što mora da se plati. Čak i u nekim važnim prilikama, za poklon bira neku simboličnu jeftinu sitnicu a dolazi na svečanost gde se stolica plaća 30-40 evra. Pri tom se ne radi o tome da je ugrožen materijalno, nikad nije oskudevao. Da li je realno da jednom godišnje ne možeš sebi da priuštiš malo opuštanja, onda i meni nekako bude neprijatno kad sam sa njim u društvu.
