Daj svoje mišljenje.
Devojka mi je poginula u saobraćajnoj nesreći. Sinoć je sanjam ušuškanu kao bebicu u mom naručju, pokrivenu ćebetom. Mazim je po kosi, ljubim je po glavi. Toliko mi je srce bilo puno, i toliko je san bio stvaran, da nisam mogao da se saberem kad sam se probudio. Trebalo mi je 5min da se osvestim i vratim u realnost. Posle sam plakao kao kiša. Najgori osećaj. Dao bih sve na svetu da mogu opet moju bebicu da ušuškam i izgnjavim, i da bude sva raščupana. Da mi spava u krilu i da je mazim po kosi i ljubim po njenoj slatkoj glavici. Mogao bih tako celu večnost. Svako veče bih je uspavljivao. Nije mogla da zaspe ako nije u mom naručju. Ako krenem da ustanem, ona se momentalno budi, i zove me ponovo da je uspavam. Nije to radila jer je razmažena i posesivna, već je imala momente PMS-a i nervoze na poslu. Ponekad mazim jastuk. Zamišljam kako nju mazim. Možete me nazivati paćenikom, ali sve bih dao samo da mogu bar da joj naslonim glavu na grudi, ništa više. Ne znam hoću li je ikad prežalit.
