Daj svoje mišljenje.
Sad kao odrasla osoba često razmišljam da li sam jedna od onih kojima nikad nije dijagnostifikovan autizam. Celo detinjstvo sam imala neku vrstu opsesije time da imam bend koji čine 24 osobe, moji prijatelji i da zajedno stvaramo i izvodimo muziku. Igrala sam se toga da snimamo spotove, držimo koncerte... Negde od pete godine, pa do 12. - 13. godine. Pisala sam imena tih ljudi na listove papira, čak sam i jedno vreme spisak tih imena nosila smotan u džebu ili u čarapi sa sobom stalno. Na tom spisku nisu bili ljudi koje poznajem, bili su to neki drugi ljudi... Pored toga, brojne vrste hrane oduvek su mi izazivale gađenje, npr. paradajz, luk, sarma, punjene paprike, sve vrste kiselih salata... Gorko, kiselo i ljuto ne podnosim. Nikad nisam volela gužve, buku, prejaka svetla, treperenje svetla u klubovima me dovodilo do toga da se osećam kao da ću pasti u nesvest... Nakon svakog izlaska ili odlaska na neku proslavu (svadba, rođendan) trebali bi mi sati da se smirim i da zapim...
