Daj svoje mišljenje.
Rodila sam dvoje dece nakon godina i godina pokušavanja. Imam najdivniju porodica na svetu, divnog supruga i dvoje zdrave dece. Sami smo, bez igde ikoga, a u stvari imamo najbliže koji ne žele nista oko nas. Duša me boli jer moja deca gledaju najbliže samo kada ih mi vodimo. Niko nema vremena, odjednom. Najteže mi pada saznanje da sam dušu i telo dala za decu svojih najbližih, davala se celom svojom dušom, sada moju decu nema ko da pomazi, svi nešto "rade, žure". Ti isti kojima sam se davala, danima decu čuvala, volela ih najviše i pružala im neopisivu ljubav kažu kako oni nikada nikome nisu ostavljali decu. Svi oni su imali svakoga uz sebe, ne samo mene, da se razumemo, ali znajući koliko sam im pružala sada me uhvati takva tuga. Duša mi se kida na komade i kao da ulazim u depresiju jer mi je žao moje dece koja pored jako puno najbližih i suprugovih i mojih rastu sami. Patim i srce me boli zbog nepravde.
