Daj svoje mišljenje.
Oženjen sam, dugo godina. Moja žena mi je podarila decu, zajedno smo prošli mnogo toga. Ipak, brak je postao rutina, kao da živim po navici. A onda sam upoznao nju… Nisam to tražio, nisam planirao, ali se desilo. Ona me je podsetila da sam još uvek živ, da mogu da osećam leptiriće u stomaku, da mi srce brže kuca kada je vidim. Sa njom želim da pričam o svemu, da se smejem, da delim ono što više ne delim ni sa kim. Želim je kao prijatelja, ali nije samo to… Želim je da je dotaknem, da osetim njenu blizinu, da je imam makar na tren.
Razdiru me osećanja između porodice i obaveze, i između nje koja je probudila u meni ono za šta sam mislio da je zauvek nestalo. Ona je postala moj nemir, moja slabost, ali i moj beg od svega što me guši. I znam da je rizik, ali teško je odreći se nečega što te podseća da si još uvek čovek, da umeš da voliš, da žudiš.
