Daj svoje mišljenje.
Radim u Aldiju. Bilo je već kasno popodne, radila sam više od deset sati, umorna, nepočešljana, bez šminke, u radnoj uniformi ono, stvarno „raspad sistema“. Bila sam s kolegom kad je prišao jedan mladić i pitao me pričam li engleski. Rekla sam da ne pričam baš, onako nespretno, i kolega mu je ponudio pomoć misleći da traži nešto u trgovini.
Ali on je samo rekao: “Ne treba mi ništa, samo sam ti htio reći da si prelijepa.”
Ja sam doslovno ostala bez riječi. Zbunila sam se toliko da mu nisam znala ništa ni odgovoriti. Samo sam se smješkala...a kad je izlazio iz trgovine, još mi je jednom mahnuo i otišao. I to je to.
Cijelo popodne i večer mislim samo na to. Nije me poznavao, nisam bila sređena, nisam bila “najbolja verzija sebe”. A rekao mi je to kao da je vidio nešto što drugi ne vide, čak ni oni za koje se trudim, uređujem, šminkam, i nikad ništa ne primijete.
Ne znam tko je bio, ni otkud je došao, ali kunem se — osjećaj je bio kao da me na trenutak zagrlio očima.
