Daj svoje mišljenje.
Danas je bio unuk mog ujaka, dečkić od 4 godine. Došao da se poigra sa mojom decom. Jeli su lubenice, i sladoled, pili sok, prskali se, 4 puta prosuli more lego kocki i sakupili… smejali se… i smejali … i smejali… Ujaka nema već godinu dana. 7 godina pre nego što je umro prekinuo je kontakt sa svima nama osim sa majkom, sa njom je bio na zdravo. Njoj se srce kidalo na komade… Davno mu je sve oprošteno, samo eto, pomislila sam, kako bi bilo lepo da sa neba može da ih vidi, onako vesele i srećne zajedno. Bar jednom da ih vidi. Bio bi srećan… znam. Svi mi grešimo, i nije bitno ko je kriv. 7 godina jr prošlo brzo, tužno je samo što ih nikada nećemo vratiti. Što ja nisam mogla kao VELIKA tetka tamo da odem na babine, da odnesem sve ono što tetke nose, da malog pamtim od prvog dana kao što moja braća pamte moje ćerke i sina. Tetka će sve da nadoknadi, samo ujku ne znam kako.
