Ispovesti

Mnogo mi je drago zbog jedne drugarice Milene. Ona je bila tako siromašna i niko nije hteo sa njom da se druži. Nisam je ismejavala, nisam je izdvajala, ali ona nije želela neki jači drugarski odnos, stidela se možda. Samo ćao-ćao, imaš li olovku, imam. Nosila staro, bledo, često bila neokupana. Oca nije imala, o njoj su brinule baba i majka. Leti kad smo mi išle na more, ona sa majkom i babom brala maline ili pečurke. Nakon srednje otišla je na more da radi i procvetala bukvalno, prolepšala se. Sretali smo je na njenim radnim mestima (kafei, picerije), uvek je bila ljubazna. Upozna ona nekog bogatog dasu i sada sa njim ima dete i živi u lepoj kući, izgleda ko boginja. Nije ovo telenovela, život piše romane, svetlo na kraju tunela postoji!