Daj svoje mišljenje.
Pre nedelju dana je umro moj ujak. Čovek koga sam obožavala do pre 10 godina, dok na nagovor ujne nije prekinuo kontakt sa svojom familijom i najrođenijim. Taj dan kad je umro osećala sam se jako čudno, onda me je stigla neka tuga… na sahrani nisam bila svesna šta se dešava, kao da sam u nekom filmu. Malopre sam gledala njegovu sliku, pretužno al bez ijedne emocije. Stranac. Majčin rođeni brat :(. Palim mu sveće kad god prođem pored crkve, da njegova duša nađe mir, da mu bog oprosti sve grehe imam potrebu da to uradim, boli me samo što je dozvolio da poslednjih 10 godina života ima samo ženinu familiju. Ljudiiii kad vas partner okreće protiv najrođenijih bežite glavom bez obzira! Ona sada želi da bude dobra sa nama… kao da se ništa nije desilo, kao da smo sa njegovom smrću stavili zarez od tačke i idemo dalje. Ne… ne… nije ni zarez ni tačka već velika praznina koju niko i ništa ne može da popuni.
