Ispovesti

Mrzim devojku koja mi čuva decu. Ne mogu da shvatim da postiže normalnim tonom sve ono za šta ja moram da ih bijem i urlam, doslovno, na njih. Grle je, ljube, VOLE, pa je čak puno puta nazovu mama. Ona je sva slobodna, mlada je i nekako zna sa njima, pa kad dođe osećam se kao višak u sopstvenoj porodici. Kad kažem da dolazi deca skaču od sreće i bacaju joj se u zagrljaj. Čime ih je ucenila nije mi jasno, a ako je pitam pokazaću da ne znam sa sopstvenom decom. Drska sam prema njoj, svesna sam toga, ali iritira me i previše. Počinje da se plaši mene i to mi se sviđa. Remeti mi život, a treba mi i ne mogu da je otpustim.