Daj svoje mišljenje.
Ja sam ona likuša koja je živela bez igde ikoga, bez prijatelja, bez dečka, sama skroz. Nikad me niko nije video našminkanu komplet, samo sa maskarom. Ravna kao daska, kosa nit' je ispeglana, nit kovrdžava, ma užas. I šta da radim, nemam s kim da izađem, izađem ja sama, svaku noć, kupim sebi pljesku ili palačinku i neki sok i sedim u parku k'o klošar neki, hranim nekog kera lutalicu što je počela svaki dan da me čeka u parku da je nahranim. U međuvremenu taj pas je ušao u teranje i počeli su da je jure psi po kraju, i ja šta ću, odvedem je kući, ispričam celu istinu mojima, to da mi je jedini prijatelj i da mi je žao što sam lagala. Pristali su da je udomimo. Jednom sam u šetnji srela lika kako zviždi u parku, okreće se ka meni, onako oduševljeno vikne ''USVOJILA SI JE?!'' i tako krenemo da ćaskamo, tako svaki dan u isto vreme. U vezi smo već 6 meseci, kujica je još uvek kod mene, a jedino oko čega se sa dečkom svađam je ko će da je šeta. Spasila sam tom psu život, a i ona meni.
