Želim čuti da li je po vama u redu da koleginica mog muža pošalje sliku naku*njaka (vunena zaštita za vršnjaka) sa Zlatibora i pita da li želi da mu kupi. Pri čemu on šaljivo odgovara ma kakvi, to je meni sve veliko. Ili sam ja luda što mi to smeta.
Roditelji su me okrivili za depresiju u koju se nalazi moja sestra (ne izlazi godinama iz kuće) iako je ona uvek bila miljenica. Ja sam bila ta koja je uvek loša, meni se pričalo da moram da se udam ili ću ostati usjedelica. Prebacivalo mi se da čim se udam uštedeće brdo para. I da, udala sam se. Nekoliko godina kasnije je sestra upala u depresiju nakon raskida sa dečkom. Opet se setili dežurnog krivca.
Nikada nisam bila ljubomorna. Nisam imala niti nekog razloga da budem. Muž je uglavnom puno radio, rijetko kada je izlazio, samo za neke posebne prilike. Toliko sam mu vjerovala da mu niti poruku ne bih poslala, ništa. U zadnjih par godina, mene ubi ljubomora. Istina je da nam je i brak na klimavim nogama. Istina je da on više izlazi i više slobodnog vremena provodi sa društvom. Voljela bih da mi je svejedno, ali mene ubija ljubomora."Gdje je, s kim je, kada će doći doma". Problem je što mu je društvo uglavnom single muškarci. Jedan je u vezi ali kao da nije. Trudim se radi sebe da ne dramim, ali u meni je oluja. Prije je slobodno vrijeme trošio na nas, sada samo gleda kako će pobjeći. I ja ga još i više tjeram sa ljubomornim ispadima. Želim samo biti kao nekada mirna. Mislim da postajem anksiozna radi svega. Bol u prsima, teško dišem, kosa opada, podočnjaci... A kada razgovaram s njime, to se pretvori u ogromnu svađu. Neće da se promijeni.
Napravila sam loše životne poteze još u tinejdžerskom dobu i to me danas mnogo košta. Svi me krive i osuđuju. Jesam grešila i nisam slušala savete, ali ne mogu danas ništa da promenim, iscurelo vreme. Kako se bore ljudi sa sličnim iskustvom? Mene svi ti komentari bole.
Prekinula sam s dečkom s kojim sam se vidjala oko mesec dana jer sam uočila znakove manipulacije koji su postajali sve očigledniji. Iako sam ranije primetila suptilnije oblike manipulacije, presekla sam nakon ovoga. Kada sam se obradovala nekoj sitnici koja mi mnogo znači, osudio me, rekavši: “Šta je s tobom?!” Na moje objašnjenje odgovorio je: “Zašto si tako osetljiva?”, a potom dodao: “Zar ćeš posle svega što sam učinio za tebe, prekinuti ovaj odnos time?” U tom trenutku, pokazao je pravo lice – sklono manipulaciji, omalovažavanju, minimizaciji osećanja i emocionalnim ucenama. Primetila sam to na vreme i nimalo se ne kajem što sam prekinula.
Udaljila sam se od porodice. Žao mi je, ali tako su sami hteli. Ako njih nije zanimalo nikada kako sam ja i kako je meni, što bi mene?! Milion puta uhvatim kad im pričam nešto da me ne čuju i skreću priču na drugu stranu, ne zanima ih. Zato sam se udaljila i malo pričam i sa porodicom i sa ljudima oko sebe na poslu i inače. Odem u crkvu i tu mi je najlepše.
Imam 20 godina, nikada nisam imao devojku, to je zato što današnje devojke koje iole lepo izgledaju (recimo 6/10 pa naviše) imaju nenormalne standarde (da je vodim na večere, da je vozikam svuda, da joj plaćam izlakse). Imam dobar auto i relativno imam novca pošto radim od 16te godine još dok sam išao u srednju, radim i sad dok studiram ali to izlgeda nije dovoljno novca...
Jednom prilikom, svekrva je došla kod nas i pohvalila se kako je išla kod astrologa koji joj sve pogađa. U jednom trenutku rekla je mom mužu ,,jao videla je u karti da će Milan (naš sin) dobiti brata za 10 godina". Moj muž me pogledao i rekao eto Neno, dobićemo još jednu bebicu. A moja svekrva na to me samo onako podsmešljivo pogleda i tiho sa smeškom kaže svom mužu, ,,ali neće dobiti dete sa njom". Hvala Bogu što me muž podržava u svemu i što vidi kako se njegova majka ponaša prema meni.
Imam 19 godina. Radim, imam svoj novac, živim još uvijek sa roditeljima. Međutim, postoji jedan ogroman problem koji me prati već od 16te. Mama je jako stroga prema meni i dalje. Kada sam bila mlađa izlasci su bili do 23h, kada bih pitala smijem li ostati duže dobijem odgovor u smislu "još jednom me to pitaj dobit ćeš šamarčinu." S time da niam smjela otići busom do grada sve do moje 18te do kojeg treba 5 minuta jer je uvijek govorila kako se boji, da ima svakavih budala. I okej uvažila sam to izlazila samo dva puta u tjednu najviše vikendom max 4h jer u 11 već tata dolazi po mene i idem kući. Stalno zivkanje jesam dobro iako se ništa nije desilo, svako malo kada sam vani moram joj poslati sms da je sve okej, da sam stigla itd. Sada kada već ulazim u 20tu je isto. Muči me to što nemam svoju slobodu što uvijek moram doma kada mi je najbolje JER ONA NE SPAVA kada sam negdje. Danas sam htjela s posla ostati vani max pola sata ona zove govori da izvolim doć doma da je umorna. Zanima me kako da joj se obratim jer kada krenem s njom u neki takav razgovor poklopi me i još mi kaže "nemoj mi odgovarat". Ako odem van u subotu i želim u nedjelju otići na sat dva govori kako nemam poštovanja
Drugarica dala pare za kaparu jer kupuje stan. Pita me da joj pozajmim izvesnu svotu novca što sam i učinio. Pri tom sam joj rekao da je to zadnji put i da nije uredu da od mene stalno zajmi a pritom ima momka. Našla se uvređena...