Daj svoje mišljenje.
Celog života sam mislio da je ljubav "zlato za budale", da je to skup hormonskih reakcija u mozgu koji nestane posle par meseci. A sad gledam sebe kako patim za njom već 3 godine, od kad je ne viđam svakodnevno. Nismo bili zajedno, ali nepodnošljivo nedostaju njene oči i osmeh, naši razgovori i zezanja. Sanjam je često, a kasnije ceo dan budem nervozan i mrzovoljan. Kad se ovako nešto desi matorom ciniku kakav sam ja, to je dokaz da život baš zna da ti lupi šamarčinu i pokaže da to što misliš da znaš ne vredi ničemu.
