Ispovesti

Vratim se sa odmora od mesec dana u Srbiji, dođem u Evropu tu gde živim, sednem u stan i kažem sebi, konačno kući? Tužno zaista, idem jednom godišnje dole, i svaki put se razočaram, gotovo da nemam prijatelje svi su otišli svoji putem ili me izbegavaju misleći da sam uspeo mnogo i više iznad njih i to ih vređa, više im nisam ravan, porodica takođe hladna, svejedno im jesam tu ili ne, valjda ljudi navikli, imaju svoj život, i opet kad skapiram, čovek je dovoljan sam sebi, neki ljudi žive baš mizerne živote čak i sa parama koje imaju, ja ga živim bato pun gas i tek ću, malo više ću da mislim na sebe a ne na druge i mislim da ću se mnogo bolje osećati...