Daj svoje mišljenje.
Ceo život sam odrastala kao buda, gojazna osoba. Svi su me ismevali i govorili mi da sam ružna kao neku vrstu zajebancije. Vremenom, kako sam odrastala, shvatila sam i sama da ne izgledam lepo i već sa 14 godina sam bila na striktnoj dijeti, nisam jela slatkiše, ugljene hidrate i držala sam se autofagije i smršala sa 88 na 64 kilograma, međutim, nisam se osećala zadovoljnom iako je to bila težina skoro idealna za moju visinu. Krenula sam da se izgladnjujem i spala na 50 kilograma, a ljudi su mi govorili da savršeno izgledam. Skapala sam održavajući ih, svakim danom podočnjaci su mi bili sve veći, sve sam manje jela i odbijala da pijem vodu, “da mi se me bi taložila”. Svakim danom psihički sam bila sve gore, a nisam si priznavala. Najbolji drug me je nagovorio da tražim pomoć i priznala sam nakon godinu lečenja da to nije normalno i da sam anoreksična. Prijala mi je pažnja, kada me ljudi pitaju kako sam toliko mršava i kako to održavam, iako sam znala da si dovodim do fizičke propasti.
